Pregled teksta mojrad.net

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Filozofija prava - Pravo u srednjem vijeku". Rad ima 6 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati ovde.


Овде се првенствено говори о праву у средњем вијеку, тј. односу раног Хришћанства према праву и права у патристици и схоластици. Рано Хришћанство одступа, у извјесном смислу, од стоичке философксе традиције. По стоичком схватању свијет је одувјек постојао, међутим према Хришћанском, он је Божија творевина. Отуда потиче разлика о појму природе. Према апостолу Павлу, природа је супротна Божијој милости.
,,Природа је свијет и тијело, а по природи човјек је роб гријеха, неспособан да се сам спасе. Само Божија милост може спасити човјека из свјетовних услова“. Хришћанство разликује стваралачку природу (natura naturans) од створене природе (natura naturata). Док су, према стоичком иманентизму, Бог и човјек исти, према Хришћанском трансцедентном учењу они су различити, иако је човјек Божије створење. Постоји и супротност између природе и духа. ,,Дух је натприродно својство, па се стога ум, као природно својство човјека, мора потчинити вјери која, посредством милости, постиже натприродно сазнање истине као откровења“. Божије царство као и сакраментално јединство цркве са христом немају ничега заједничког са земаљским царством. Хришћани сматрају земаљски живот пролазним, а небески трајним. Тек на небу, civitas dei, Хришћанин постаје истински грађанин. Рано Хришћанство сматра државу поретком гршног стања, казном и лијеком за гријех чиме се може објаснити изворно непријатељство раног хришћанства према држави и њеном праву као владавини зла и оруђу сатане. У библији правда није схваћена као свјетовна врлина, иако се наоко приближава Платоновој идеји савршене врлине. Библијско схватање правде као врлине, значи усавршавање душе, али не у философском већ у религиозном смислу.
,,Право припада тијелу (kata sarka), а правда надприродном духу (kata pneuma)“. И у Новом завјету правда је појмљена као религиозно савршенство, као дар Божије милости и љубави. У раном Хришћанству је потребно тражити корјен свих будућих сукоба цркве са државом око највишег ауторитета и хијерархије.
Први период Хришћанске философије назива се патристиком. Постоји разлика између грчке патристике, која је била више склона рационализму, и латинске, у којој преовлађује вјера над умом, однсоно воља над интелектом. Стоицизам и римска традиција, тј. њихова свједочанства налазе се у учењу Лактанација, који је стичко природно право објашњавао помоћу десте Божијих заповјести, и Амброзија, који је, ослањајући се на Сенеку и Цицерона, писао да нас природно право, као recta ratio, обавезује на човјечност и да Бог говори кроз природу. У III вијеку, најзначајнији предтзсавник грчке патристике Ориген говорио: ,,Да је природно – Божије право природа утиснула у свачију душу“. Најзначајнији предтавник патристике Аурелије Аугустин, дао је Хришћанско тумачење стоичко – цицероновског појма lex aeterna. Аугустин повлачи оштру разлику између Божијег ума и људског ума што га је Бог створио. Вјечни закон, је по њему; ,,Еманација воље Божије или поредак који уређује, а природни закон је само људски закон, као уређени поредак“.
Вјечни закон садржи Божију промисао или план којим се успоставља хијерархија на небу и на земљи. Најнижи степен у овој хијерархији заузима позитивно – историјски закон који се може сматрати обавезним само ако се ослања на вјечни закон. Мир, према Аугустину, значи уређену слогу. Поредак у заједници може бити поремећен, или неслога може наступити ако се Божијој или небеској држави супротстави земаљска или ђавоља држава која не пшризнаје вјечни закон, већ ижива у земаљским добрима и цијени их као највишу вриједност. Аугустин изводи постанак земаљске државе из гријеха, односно оног људског дјела, ријечи или жеље који су супротни вјечном закону. ,,Земаљска држава је посљедица насиља и злочина и представља велико удружење преступника“. Њен темељ је братоубиство. Да би земаљска држава билас легитимна, мора живјети у сагласности са црквом. Аугустинова философија права (и државе) карактеристична је за прелазно доба из паганске у хришћанску епоху, а настала је под непосредно доживњеним утицајем продора варвара у Римско царство.
...

---------- KOMPLETAN RAD PREUZIMATE KLIKOM NA LINK ISPOD. ----------





Fotografija dokumenta