Pregled teksta mojrad.net

Ovo je pregled DELA TEKSTA rada na temu "Čovek i jezik". Rad ima 7 strana. Ovde je prikazano oko 500 reči izdvojenih iz rada.
Napomena: Rad koji dobjate na e-mail ne izgleda ovako, ovo je samo DEO TEKSTA izvučen iz rada, da bi se video stil pisanja. Radovi koje dobijate na e-mail su uređeni (formatirani) po svim standardima. U tekstu ispod su namerno izostavljeni pojedini segmenti.
Uputstvo o načinu preuzimanja rada možete pročitati ovde.



Aristotel kaze da je čovek živo biće koje poseduje logos. Grčka reč logos se prevodi kao um, odnosno mišljenje, ali pretežno znači jezik. Logos bi prema tome bio glavno obeležije čoveka, bića koje misli i govori; logos je taj koji odvaja čoveka od životinja. Hteo bih pobliže da razmotrimo pojam logosa, u njemu kao što smo primetili sadržani su mišljenje i jezik, pa opet uvek se trudi da se ta dva odvoje jedan od drugog, kao da su oni nešto različito, aristotel još kaže da čovek sve što misli može i da saopšti, dakle mišljenje je postavljeno u nekom odnosu sa jezikom. Mišljenje je isto što i jezik, ali opet i nije. Uglavnom se smatra da je mišljenje nešto što prethodi jeziku, nešto što je pre jezika ili sa one strane jezika, jezik je kao neki sud koji služi da bi se ispunio tečnošću tj. mišljenjem, jezik otelotvoruje ono što se misli, uobličava ga i daje mu formu. Jezikom izražavamo ono što inače ne bismo mogli, on najpreciznije izražava ono što želimo, čemu se nadamo.. itd, ali postoje i druga razmatranja, da mišljenje i jezik ne stoje baš u takvoj različnosti, da su neodvojivi jedan od drugoga. Nema mišljenja bez jezika i obratno. Čovek kada misli uvek misli na jeziku, pojmovno; uvek je to nešto imenovano, nešto označeno, jezikom obeleženo. Nameće se tu pitanje da li je čovek mogao da misli pre nego što je posedovao jezik, da li je uopšte mogao da misli?! Otkud čoveku jezik?! U judeo-hrišćanskoj tradiciji, prema Knjizi postanja Staroga zaveta, Bog je taj koji daje čoveku vlast nad svetom dopuštajući mu da imenuje sve postojeće u njemu. U mnogim mitsko-religioznim konstrukcijama čovekove civilizacije postojanje jezika se objašnjava kao poklon neke više sile, ali od veka prosvetljenosti se počelo postavljati pitanje da li se možda poreklo jezika nalazi u samoj čovekovoj prirodi, a ne van nje same. Tada nije zaobiđeno ni sledeći korak, naime da prirodnost jezika isključi postavljanje pitanja o bezjezičkom prvobitnom stanju čoveka, pa time i pitanje o poreklu jezika uopšte. Vilhelm fon Humbolt i Herder su priznavali praizvornu jezičnost čoveka kao i praizvornu čovečnost jezika, i podvlačili temeljan značaj tog fenomena za čovekov pogled na svet. Različitost građe jezika ljudi bilo je polje istraživanja V. fon Humbolta, koji ustvari i postaje osnivač nauke o jeziku. Međutim, takvo zasnivanje nauke o jeziku i filozofije jezika još uvek nije značilo pravu obnovu, aristotelovog uvida. Zašto?! Zato što se tu horizont pitanja o čoveku i jeziku tu ograničava na puko opremanje čoveka jednom moći i prosto osvetljenje strukturalnih zakonitosti te moći. Želelo se da se preko jezika upozna nacin gledanja na svet raznih naroda i to sve do pojedinosti zdanja njihove kulture.
Ipak na tom putu, fenomen jezika predstavlja samo izuzetno polje istraživanja, na kome se može studirati esencija čovekovog bića i njegovo razviće kroz istoriju. Po Gadameru se tim putem nije došlo do središnje pozicije filozofskog razmišljanja, jer kako kaže: >> Još uvek u pozadini svekolikog mišljenja novog veka ostaje kartezijanska oznaka svesti kao samosvesti. Taj nepobitni fundament svake izvesnosti, ono najizvesnije od svih fakata kada znam samog sebe, postalo je mišljenje novoga veka merilo za sve ono što uopšte može da zadovolji zahtev naučnog znanja. Naučno straživanje jezika, konačno počiva na istom fundamentu. To je spontanitet subjekta, čiji je jedan od oblika i jezički oblikovana energija <<. Gadamer smatra da bi se iz tog principa mogao protumačiti pogled na svet koji počiva u jeziku, ali da tako ne upada u oči zagonetka koju čovekovom mišljenju zadaje jezik. Naše doba, doba težnje ka potpunom osvešćivanju jezika, a samim tim i čoveka samog, težnje ka jednom sterilnom naučnom jeziku koji bi bez greške pogađao bit stvari, težnje da se od jezika stvori jedno savršeno oruđe. Međutim, suštini jezika pripada upravo njegova duboka nesvesnost. Zbog toga kovanje pojma jezik nije samo slučajno kasni rezultat. Reč logos ne znači samo mišljenje i jezik, nego i pojam i zakon. Kovanje pojma jezik pretpostavlja jezičku svest, a ona sama je rezultat refleksije u kome se misleće reflektovalo iz nesvesne ispunjenosti jezika i stupilo u distancu prema samom sebi. Iskonska zagonetka jezika je upravo to što mi ne možemo ovo da učinimo. Zašto?! Zato što kao što prethodno već rekoh mi mislimo jezikom, to jest svako mišljenje iznova i iznova proizilazi iz jezika. Mi smo odistinski zahvaćeni jezikom. Izrastamo iz njega. Upravo je ta zavičajnost našeg mišljenja u jeziku duboka tajna čije rešenje jezik zahteva od mišljenja. Mogli bismo gledati na taj problem zavičajnosti možda kroz jednu darvinovsku vizuru, u tom smislu da pretpostavimo da su čovek i jezik rasli zajedno, određujući se međusobno, izgrađujući jedno drugo. Čovek se u tom procesu Očovečio, što će reći da nije uvek bio čovek, a jezik Ojezičio, prevalivši put od jednostavnog životinjskog signaliziranja do složenog simboličkog sporazumevanja. Ili mozemo razmatrati i kjubrikovsku, odnosno klarkovsku viziju, koja danas još uvek ostaje u nekoj metafizičkoj sferi, gde se pretpostavlja princip " poklanjanja ". Bilo kako bilo ta ovde pojednostavljena razmatranja, u sebi nose isti zaključak, a to je da je čovek postao to što jeste sa jezikom, odnosno njegovim primanjem u sebe. U razmišljanju o zavičajnosti opet se na kraju vraćamo na onu, aristotelovu definiciju da je čovek u potpunosti biće koje ima logos.
...

---------- KOMPLETAN RAD PREUZIMATE KLIKOM NA LINK ISPOD. ----------





Fotografija dokumenta